We are searching data for your request:
Upon completion, a link will appear to access the found materials.
„Кад се Кина пробуди ... свет ће се затрести“ наслов је књиге из 1973. године, коју је написао француски политичарАлаин Пеирефитте. У 45 година од тада, Кина се није само пробудила такође је изазвало забринутост у Европи и Сједињеним Државама. У 2018, међутим, свет се већ тресе.
Кина је већ неколико година постала један од највећих произвођача свих врста робе (стога је највећи глобални загађивач: емитује 28% укупних емисија угљен-диоксида, према подацима Светске банке). За њихов извоз требала ми је јефтина амбалажа. Тада је почео да увози смеће како би га рециклирао и задржао амбалажни материјал. Иначе, добио је одређене битне елементе за своје индустрије, попут бакра. И Европа и Сједињене Државе радо су снабдевале Кину смећем. Тако су богате земље на северу поштеђене проблема и чак су добиле малу исплату.
Продајом смећа Кини, богате земље су се решиле непријатне пластике, „практичног“ изума који је постао Франкенстеин-ова ствар Запада. Због свог састава пластика није биоразградива. А његово рециклирање је ноћна мора. 90% метала се рециклира, пластике само 10%. То је зато што се 20 различитих врста тамо не меша лако. То је познато предузетницима. („Пластично смеће: зашто је рециклажа тако тешка?“ Проекпансион, 2015-05-26, Перу).
Пластична ноћна мора је почела. ББЦ у Лондону објављује га 8. јануара 2018. Према Уједињеним нацијама, Кина је 2017. увезла више од седам милиона тона пластичног отпада из Европе, Сједињених Држава и Јапана: 70% све одбачене пластике у свету.
Кина је обавестила Светску трговинску организацију (СТО) да ће од марта 2018. године забранити увоз 24 категорије материјала који се могу рециклирати и чврстог отпада, укључујући пластику. Сада ВТО тражи од Кине да одложи забрану. Прошле године су Сједињене Државе извезле 1.400.000 тона пластичног отпада у Кину. И није да само Кина увози смеће, то чини и Индија, већ је Кина до данас била први увозник смећа у свету, са великом разликом у односу на остале.
Постоје две алтернативе, алтернативно решење „закрпе“ и рационално. Прва је она дивљачког капитализма који не жели да троши много на транзицију. Већ тражи промену купаца, тражи друге земље у источној Азији, могли би чак и да помисле на земљу у Латинској Америци. Можда чак и нуде бесплатно смеће неким афричким земљама, све је могуће. Ако нема другог решења, чак би могли и да плате да приме смеће. У другим чланцима присетио сам се страшног „меморандума Лоренса Самерса“, којим је, са неолибералном логиком, Суммерс препоручио смештање токсичног отпада у земље које имају најмањи приход по становнику, јер имају краћи животни век!
Рационално и еколошки прихватљиво решење је започети смањење производње у богатим земљама (о томе постоји читава расправа и глобални приступсмањити економски), производња пластике и проналажење креативних решења за рециклажу пластичног отпада. Транспорт овог отпада није само скуп, већ узрокује и већу еколошку штету. Из тог разлога морате покушати да локално рециклирате смеће. На појединачном нивоу, чак и људи који су еколошки свесни и даље ће куповати пластичне боце за воду.
Фандер Фалцони
Еколошки економиста, академски и еквадорски политичар. Тренутно је министар образовања еквадорске владе. Био је на функцијама канцелара и државног секретара за планирање.
